Физичка и психичка исцрпљеност доводе до умора, али и жеље за опуштањем, која често води у погрешном правцу – у фрижидер
Да би организам нормално функционисао, потребна је уравнотежена и разноврсна исхрана, о чему већина не води рачуна. Многима није важно ни “дизајнирање” трпезе, што јесте такође важно јер храна не служи само за пуко утољавање глади.
Чему служи и шта начин исхране све показује, објашњава магистар психологије, нутрициониста и специјалиста психотерапије Јелена Суботић Кривокапић:
– Сви знају да је храна суштински неопходна за опстанак. У том смислу битно је да се уносе сви важни састојци да би живот био здрав и што дуговечнији. Међутим, истина је и да конзумирање хране често нема везе са осећајем глади. Такав чин може да се повеже са хедонизмом, уживањем и задовољством појединца у емотивном смислу. То најбоље одсликава обиље на столу, чиме многи желе да истакну своју моћ и друштвени статус. Али, кроз изглед трпезе види се и њихов смисао за естетику. У таквим околностима храна је неретко и саставни део дружења са блиским и драгим особама.
Осим потребе да утолимо глад, која својства храна још поседује?
– Посматрана у датом контексту храна може да буде замка у којој не препознајемо потребе свог организма и уносимо више него што нам је заиста потребно. Касније, како време одмиче, може доћи до општег незадовољства, чак и гојазности или неких других поремећаја исхране. Храна у себи, заправо, крије и психолошку црту, наводећи нас да циљано посегнемо за одређеном намирницом. Када је особа незадовољна, често се чује изрека “храна ће све поправити”, и тражи шта ће да једе. Ово “све” обично подразумева изузетно широку лепезу негативних осећања кроз која пролазимо или их доживљавамо. Још чешћа је спознаја да је ова мисао подсвесна. И упркос свему, обично упаднемо у супротну замку. Уместо да смо одређеном храном поправили ситуацију, осећамо се још лошије, чак добијамо и на тежини, што нас чини још више незадовољним. Такво стање ствара ситуацију затварања у односу на окружење. Што је још горе, то ново стање одвлачи пажњу, спречавајући да се бавимо суштинским проблемом.
Да ли то онда значи да храну уносимо због потреба ума?
– Управо тако. У великом броју случајева храну конзумирамо због потребе ума, а не тела. Сигурно сте чули за изреке “гладан љубави”, “празна или гладна душа”, “гладне очи”… Због стресног времена у коме живимо, већина једе у касним сатима. Физичка и психичка исцрпљеност доводе до умора, али и жеље за опуштањем која често води у погрешном правцу. Понекад имамо утисак да се осећамо попут лонца који ће сваког тренутка да прокључа. И шта се тада дешава? Посежемо за великим количинама шећера и угљених хидрата док не попунимо “све празнине”. Тек тада долазимо до осећаја мира и задовољства, што наравно није тачно.
Шта је тачно, и како треба да се понашамо?
– Пре свега, суштински треба да се запитамо шта је то што нам у животу недостаје. Пажња, љубав, загрљај, додир, помоћ или нешто друго. Ако себи дате тачан и искрен одговор на ово питање, на добром сте путу да храну из фрижидера замените разговором са блиском особом, шетњом или доношењем нових конкретних одлука, односно избора. Када храни приступате са питањем “Да ли је ово заиста неопходно мом телу у овом тренутку?”, сигурно ћете у највећем броју случајева одустати од претходне намере узимања одређене намирнице.
Да ли су све глади исте?
– Наравно да нису. Постоје различите врсте глади. Осим праве, биолошке глади као потребе организма, постоји и лажна, емоционална глад као психолошка потреба човека. Када се ове потребе разграниче, постајемо много сигурнији на путу осмишљавања већег задовољства собом и сопственим животом. Храна има моћ да нас у одређеним тренуцима растерети и утеши, ослободи стреса. Рецимо, враћањем у најраније детињство, у кухињу баке или мајке и припремањем јела која смо тада волели, одагнаћемо тугу и орасположити се. Исти ефекат се добија и када узмемо комадић чоколаде. И то црне, која има већи садржај какаа, а мање шећера. Чоколада је прави избор када нам се деси нешто лоше. Њени прости угљени хидрати доводе до ослобађања хормона среће, који нас уводи у добро расположење.
Шта је још добро за буђење добрих емоција потиснутих стресом?
– Смањивању стреса, рецимо, помаже и жвакање чврсте хране, као што су шаргарепа и јабука. Жвакање опушта и центар за агресију у мозгу, што помаже да се у ситуацијама беса особа исконтролише. До позитивних емоција могу да доведу воће и поврће, односно воћна или зелена салата. Витаминска салата сачињена од купуса, цвекле, јабуке и другог воћа и поврћа које вам падне на памет, подиже и психолошко и физиолошко стање човека. Осим тога, наведене намирнице представљају праве ловце на слободне радикале, јер су пуне антиоксиданаса, чувара здравља организма.
А шта је са храном за мозак, која се често спомиње?
– Сва јела која позитивно утичу на рад мозга, добра су и за стање духа. Утичу на побољшање способности памћења, повећавају отпорност на стрес, што утиче на успостављање унутрашњег мира. За исхрану мозга важна је глукоза, односно шећер из угљених хидрата. Зато је врло важан доручак, да би мозак добио прве неопходне дозе и могао током дана нормално да ради. Једно парче хлеба са намазом и јогурт испуниће његова очекивања. За здрав мозак и бољи ментални рад препоручују се и лешници, банане, махунасто поврће, тестенине, риба и обавезно два до три литра воде дневно.
Зашто је важна вода?
– Унос течности нас спасава од исцрпљености и благог депресивног расположења. Више од 70 одсто нашег тела чини управо вода, па је сасвим логично да је она увек присутна у довољној количини. Када организам има довољно течности, без проблема транспортује хормоне среће. Вода, и то хладна, важна је за ублажавање беса и агресије. Ако воде и других градивних материја нема у довољној количини, почеће да трпи централни нервни систем. Мозак се усредсређује на то како да преживи, а ми полако постајемо расејани, конфузни, благо депресивни, незаинтересовани…
ПОСЕБНА ВРСТА ЉУБАВИ
Припремом хране шаљу се и поруке љубави, без обзира на то да ли кува жена или мушкарац. Може неко да буде и незаинтересован за кухињу, али ако дође у ситуацију да храну припрема, трудиће се да она буде што лепша и укуснија. У нашем најранијем периоду живота на тај начин примамо и љубав од мајке. Кроз начин припреме хране, мајка испољава бригу према детету и жељу да му се то што је спремила допадне. На сличан начин се показује партнерска или пријатељска љубав, љубав према гостима на слави или неком другом важном окупљању – истиче наша саговорница.
УКУС ФОРМИРАН ПОСЛЕ 35. ГОДИНЕ
Иако се често потенцира, култура исхране, по дефиницији, не постоји. Људи се с годинама мењају и све мање имају потребу да пробају нове и непознате ствари. Углавном, од 25. до 35. године постоји потреба за испробавањем нове хране. После 35. већина има формиран укус и зна шта воли. Уопште, ружно је некоме наметати да једе оно што му не прија, па таман и под изговором да је реч о ексклузивној храни. Ви у ствари не знате зашто вас неко одбија, да ли из здравственог или неког другог разлога. У сваком случају, такав вид притиска неће изазвати ниједну позитивну емоцију о којој смо говорили – наглашава Јелена Суботић Кривокапић.
Извор: novosti.rs