Шта знамо о Манастиру Мажићи?
Шта знамо о једној од најстаријих болница из златног доба средњовековне медицине и златног доба Србске средњовековне државе ?
О манастиру данас брине само једна особа,мати Евсевија ,манастир нема своје имање и нема никакве приходе…
Потребна јој је наша помоћ.
Апел :
Као што смо написали мати Евсевији,потребна је наша помоћ,манастир ,само повремено помаже неколико особа.Манастир нема своје имање,своју економију,ни своју храну ,нема никакве приходе.
Помозимо колико можемо,организованом посетом овом манастиру,организованим сакупљањем средстава,новца хране,свега што је потребно и било ком другом домаћинству.
Манастир нема свој жиро рачун,мати нема мејл па ћемо написати њен број телефона 064 / 131 87 32 да свако од нас према својим могућностима помогне ову светињу.
Преносим вам сјајну репортажу о овом манастиру коју је написала Зорица Драгојевић а објавила Илустрована Политика.
Манастир Мажићи један од најзначајнијих споменика културе.
Овде је била прва српска болница.
Пет је сати изјутра. Београд увелико спава. Сунце тек пробија прве зраке. На паркингу између зграда троје људи, шапућу називајући добро јутро да не пробуде уснули комшилук. Тишину разбија звук мотора, пали се ауто. Крећу у Мажиће, село и манастир на тромеђи Србије, Црне Горе и БиХ, 14 km југоисточно од Прибоја у Епархији милешевској. Крећу да упознају светињу за који су случајно сазнали, до прве болнице у којој су се Срби на овим просторима лечили и оперисали, до мати Евсевије, предивне, благе и разговорљиве игуманије.
А од Београда до Мажића 260 километара уживања. Ибарском магистралом, преко Дивчибара до Косјерића и Пожеге, затим преко Ужица до Златибора. На Златибору код Баба Зорине крчме застој. Не, није због саобраћаја, већ због кафе и комплет лепиње, вреле, са кајмаком и претопом чији се мирис шири све до Кокиног брода. Од Кокиног брода одвајање за Прибојску бању и Прибој. Пут, не баш сјајан, ко није навикао на лакат кривине и успоне није му свеједно. Осећај мучнине донекле лечи природа, борове шуме, пашњаци, хук Лима. Нестварна, још нетакнута, депонијама неокаљана лепота Полимља прати вас путем до Прибојске бране. Десно од бране остаје Прибој, лево Калафати и Мажићи.
– Иза треће кривине наићи ћемо на муслиманско гробље, изнад, на брду је џамија – излете одједном из грла сапутнице.
– Још мало узбрдо, ту на пола пута између Калафата и Мажића има извор бистре, најбистрије воде и чесма. Ево, само што не наиђемо – настави даље да ређа. И стварно испред кола иза кривине, негде баш на средини изби чесма, и вода бистра, ледена, трну зуби. У тој другој половини пута, раскрсница. Један пут води за село, други за одредиште, за манастир. Узак, таман за један ауто, стрм и нераван пут. Гуме шкрипе, кочнице почеше да миришу, облива ладан зној иако је напољу 35 степени.
– Ау, куд не пожеле да видиш нешто ближе и равније, куд низ ову стрмину? И ако се спустимо како ћемо се вратити – падоше прве критике на рачун вође пута. Од 260 километара пређеног пута, ових километар и по до манастира права су рели авантура. Али вреди. На самом крају, у долини, окупан зеленилом, усамљен, лежи и чува остатке историје манастир Св. Георгија, негдашња Ораховица Дабарска, а сада Мажићи.
– Помаже бог, одакле сте пристигли децо, шта вас је довело нашем манастиру – дочекује благим речима, насмејана, обрадована гостима игуманија Евсевија.
– Ево, ми се запутили из Београда. Сазнали да постоји манастир св. Георгија у Мажићима, па одлучили да дођемо – у глас се огласише путници.
– Ако, бог је хтео да дођете, ви ћете сами сазнати зашто – одлазећи по кључеве благосиља игуманија. Око манастира на оно мало земље којом је омеђен, радови. Омалени конак стављен под кров, само сазидан, новца за даље радове недостаје. У дворишту, ако је то двориште, остаци арматуре. Са леве стране манастира остаци средњовековне болнице, бар оно што је ископано. Други део је на приватном поседу, ко зна да ли ће икада изаћи на светлост дана. Иза болнице, између звоника и манастира – гробови. По предању ту су сахрањени монаси које су Турци Калафаћани побили у осамнаестом веку, а верни народ се над њима моли св. Георгију за здравље и пород.
– Ево, мили моји. Па, кад се помолите и запалите свеће, дођите мати ће скувати кафу, да се и ја мало са некиме поразговарам – прекида тишину игуманија. Откључа врата, из манастира пред путнике бану мир, опуштајући, блажени мир, ништа више не треба. А из конака мирише кафа…зове на разговор…
Антрфиле: Манастир Ораховица – Мажићи
За манастир Мажићи или Ораховица не може се са сигурношћу рећи када је настао. Верује се да је саграђен у раздобљу средњег века или током владавине Стефана Немање ((1166)1168-1196). Током археолошких истраживања комплекса, пронађене су праисторијске гробне хумке из бронзаног доба, римски гробови, као и темељи цркве са некрополом (из IX и X века) око ње. На њима је, током XII века подигнут манастир Ораховица, који се први пут помиње почетком XIII века, у Студеничком типику и тада је спадао међу најзначајније у држави. Вероватно је страдао током провале Кумана, средином XIII века, јер архиепископ Данило II наводи да га је обновио краљ Милутин. Ново разарање, манастир је доживео 1667. године, после чега је изнова обновљен и у изворима се помиње 1683. године и почетком XVIII века, након чега је и трајно опустео. У периоду од 1999. до 2001. године обављена су опсежна археолошка истраживања, током којих су откривени остаци манастирске цркве светог Ђорђа, конака, кухиње, трпезарије, подрума и болнице.
Антрфиле: Овде су монаси лечили и оперисали
Средњовековна болница у манстиру Мажићи једна је од најстаријих болница из златног доба српске средњевековне медицине, када су осниване прве болница у манастирима, Хиландару 1191. године и Студеници 1208. године. Болница је основана у другој половини 12. века у порти манастира Свети Ђорђе у селу Мажићи по коме је манастир и познатији. Лечење у болници обављали су лекари емпирици, који истовремено лећечи болесне своја знања и вештину лечења преносили својим следбеницима. Тако су монаси, лекари, епирици ове болнице поред лечења бавили и обучавањем лекарској вештини оних који су им помагали у лечењу и који су касније требали да их наследе. Овај манастир је веома значајан, за нематеријану и материјалну културу српског народа. Налази имају велики значај, осим раритета, јер много више указују на монахе који су се овим техничким достигнућима средњовековне медицине, служили раме уз раме са монасима великих европсих манастира попут онога у Салерну.
Пише: Зорица Драгојевић