Књижевник Драган Хамовић о заштити језика: Очито је да се баш полуписмен свет окренуо латиници, пратећи опште трендове и брендове. Технолошких препрека за опстанак ћирилице у виртуелном простору нема
Књижевник Драган Хамовић Фото В. Данилов
НАША култура с другим културама дели последице неповољних глобализацијских кретања, а све то појачано оскудицом и смутњом у нама самима. Над Србима се, не од јуче, одвија опит разарања историјске свести, изобличење културне физиономије. У томе саучествује површни и корумпирани део наше елите одгајен у титоизму, и то с оба сучељена пола јавног спектра – каже, за “Новости”, Драган Хамовић, књижевник и посебни саветник министра културе.
Као и у већини тема битних за одржање, Србија се, по његовим речима, обрела у новом веку са старим слабостима и рђавим наслеђем југословенске језичке политике.
– Раскинута језичка заједница, октроисани нови политички језици на подручју, лингвистички гледано, вуковског српског језика. Ове су околности наши државни кормилари углавном игнорисали, као да ће се решити саме по себи, неспремни да чују глас језикословне струке. А идентитетски конструктори нових нација откидају, према потребама, од наше језичке и књижевне баштине – истиче Хамовић и додаје. – Изостајао је званични одговор Србије, поред свих указивања и отпора појединаца у статусу културне гериле. Са занимањем очекујем с врха најављену Декларацију о опстанку српског народа, која би требало и да питања српског језика и његовог матичног писма постави на озбиљан начин. Након изјава ваља да следе и системски засноване активности, у просвети, култури и јавном животу. Зарад опстанка, ни због чега другог.
* Ако нашу бригу о језику и писму упоредимо са оном коју спроводе државе у окружењу, друге словенске или земље западне Европе, коју оцену бисмо добили?
– Искуства су различита. У Пољској, на пример, друштвену бригу о језику води Савет за пољски језик, у Француској то чини Академија наука. Пре тачно двадесет година, основан је Одбор за стандардизацију српског језика, а чине га све меродавне научно-културне установе. Доскора, препоруке Одбора, упућиване ради оријентације јавности и носилаца одлука, остајале су без одзива. Уједно, на осетљива језичка питања, прећутно, чињене су штетне а далекосежне политичке концесије. Зато је актуелни кабинет Министарства културе и информисања припремио, поред предлога Стратегије развоја културе, текст предлога за измену Закона о службеној употреби језика и писма, који предвиђа прецизније и шире одређење домена службене употребе српског језика и ћириличког писма, као што уводи и Савет за српски језик, тело Владе за језичку политику. Према предлогу, већину чланова треба да предлаже струка, тј. Одбор за стандардизацију српског језика.
* Како овај проблем третира Стратегија културног развоја и која решења нуди?
– Питање језика и писма је вишестрано и утемељујуће, простире се у доменима просвете, културе и медија. Поред оснаживања законских обавеза у реалним оквирима, размишља се о разним подстицајним мерама за поспешивање ћирилице, као угроженог културног обележја. Није реч о пресији и репресији, стало нам је да се, пре свега, ојача свест о потреби да ту културну тековину ваља очувати, јер опште прилике не иду ћирилици наруку. Треба унапредити предложене мере, допунити их према искуствима других и налозима из практичног живота. Стратегија такође наглашава и запуштено питање лектората српског језика у свету, што је, организационо гледано, у ресору образовања, али се веома тиче и културе.
* Које су најчешће замерке и оспоравања нацрта стратегије на које сте наишли током јавних расправа?
– Мимо широке подршке на коју смо наилазили широм Србије, медији су појачавали тон примедаба чији је извор наслеђе тоталитарног карактера, сада прерушено у нове одоре и с новим звездичастим знамењима. За такве је приговараче, сада као и у доба идеалисаног Титовог режима, питање ћирилице опасно идеолошко, а не културно питање. Подмеће се, наиме, да се самим отварањем ћириличне теме латиница забрањује, као да је то уопште могуће. И на идеје о подстицајима за коришћење ћирилице јављају се неумесна подметања. Као кад би, рецимо, државне мере за помоћ родитељству неко прогласио за “бећарски порез”, за намет. У магми таквих идеолошки врућих глава, свако овакво залагање оглашава се политичким етикетама најнижег реда. А на толике противкултурне радње дугог трајања и бруталних посведочења, усмерене против културног наслеђа и савремености српског народа, такви отворени духови не реагују или их релативизују и траже виша оправдања. Говори се да није проблем ћирилица него општи ниво писмености. Тачно, али је очито да се баш полуписмен свет окренуо латиници, пратећи опште трендове и брендове.
НЕГАТИВНИ СТЕРЕОТИПИ ХЕРТЕ MИЛЕР НИЈЕ довољно само пројектовати себе у грађанина света, попут Стеријине Феме, као што није довољно клицати празне родољубачке пароле и отимати – каже Хамовић и додаје. – Бити пријемчив према другима, свакако, али најпре треба знати ко си, шта те битно одређује. Иначе, постајемо пуста земља, колонија, у којој свако ко дође сручује своје повесне фрустрације. Као гошћа немачког сегмента програма Сајма књига, показујући базично непоштовање према једној многострадалној средини. Али, она је тек једна у предугом низу гостију и гласноговорника, домаћих и страних, који су претходних деценија негативне стереотипе о нашој прошлости и садашњости потурали и наметали као важећу истину, а многи им наши привилеговани изабраници суфлирали и надодавали.
* У којој мери је ћирилица данас заиста угрожена?
– Ко има очи нека гледа, нека закључује и не убеђује друге да су очигледности привиди. Нису толики проблем табле на нашим улицама, од Београда до Трговишта, које су, у име јавне климе безусловне отворености, одавно препуштене латиничкој инерцији. Ствар је у томе што се, као опште место, на ову културну тему, упорно понавља да је то свеједно, да образован човек не прави разлику између два писма. У језичкој пракси, то је разумљиво и потребно. Али, ако знамо да другим народима, у окружењу, није нимало свеједно, него према ћирилици показују нулти степен толеранције, онда остаје да се запитамо о елементарном самопоштовању. Како се односимо према реалности и према историјским фактима да је 1915. аустроугарски окупатор ћирилицу забранио у Србији а да је њена забрана била међу првим законским актима у НДХ. Нисмо таквим приступом отворени и широки, него смо културно неодговорни. Разуме се, не исцрпљују се наше невоље и потребе на теми ћирилице, али је статус ћирилице огледало нашег укупног стања.
* Како ово писмо приближити генерацијама које су уроњене у дигитални свет?
– Нараштају што расте у доба дигиталне културе језичка култура, вербални чинилац нагло сиромаши, као, уосталом, и друштвени, комуникативни чинилац. Али, ту су и предности. Технолошких препрека за опстанак ћирилице у виртуелном простору нема. Препреке су, понављам, у нама самима. Верујем, ипак, да се културно самосвеснија поколења Србије увелико обликују и кроз простор нових медија на које су упућени. Има у људима нешто дубље и духовно виталније што неизбежно тражи свој израз.
Извор : novosti.rs